Obrazovanje za vrednosti

Lorens Kolberg* je američki psiholog koji je razvio za mene veoma inspirativnu teoriju moralnog razvoja. Njegova istraživanja su mi interesantna i u teorijskom (sadržinskom) i u praktičnom (metodološkom) smislu jer se bavim obrazovanjem za ljudska prava i vrednosti. Obrazovanje nikada nije vrednosno neutralno, niti treba da bude. Ne pravim se da nemam stav o važnim stvarima jer to bi bilo licemerno. Ljudska prava nisu samo zakoni koje postavlja međunarodna zajednica već izražavaju vrednosti. Ja se bavim obrazovanjem za slobodu, ravnopravnost, solidarnost, dostojanstvo i slično.

Kolberg nudi i teoriju i obrazovni metod (korišćenje moralnih dilema u grupama gde se učesnici nalaze u različitim fazama moralnog razvoja).

Kolberga su zanimali moralni sudovi koje ljudi donose, njihovo menjanje tokom vremena, i zanimalo ga je da li obrazovanje može da utiče na njih i oblikuje ih. Sprovodio je longitudinalno istraživanje (ispitivao je iste ljude u različitim periodima života) i na osnovu toga je razvio teoriju o stupnjevima moralnog razvoja. Smatrao je da se moralno rasuđivanje može podeliti na 3 različita nivoa, odnosno 6 različitih faza. Svačije moralno rasuđivanje počinje sa fazom 1, a od niza okolnosti (uključujući obrazovanje) zavisi do koje faze će se razviti. Faze se na mogu preskakati, a većina ljudi ne stigne dalje od faze 4.
Faza ne određuje odluku koju neko donosi, odnosno dve osobe koje se nalaze u istoj fazi mogu doneti različite moralne zaključke. Ono što je za Kolberga presudno, to su razlozi koje ljudi daju za svoje moralne sudove. Moralni razvoj je prvenstveno rezultat moralnog konflikta: ukoliko ne možemo rešiti dilemu koristeći rezonovanje u okviru faze u kojoj se nalazimo, moraćemo da proširimo vidik i pređemo na rezonovanje u okviru naredne faze.

Kolbergov zaključak je da je grupa ljudi koji se nalaze u različitim fazama idealan način za facilitiranje moralnog razvoja. Metod koji je Kolberg koristio u okviru istraživanja je predstavljanje moralne dileme i zatim postavljanje pitanja u cilju razjašnjavanja njihovog moralnog suđenja. U pitanju su bile kratke priče koje opisuju situacije u kojima osoba mora da donese moralnu odluku, a učesnici su birali rešenje i davali objašnjenja.

Primer: Hajncova dilema

Hajncova žena je bila na samrti od posebne vrste raka. Postojao je lek za koji su doktori verovali da je može spasiti. Bila je to forma radiuma koju je naučnik iz njegovog grada otkrio. Lek je bio skup za proizvodnju, ali naučnik je tražio deset puta više za lek. Platio je radium 200 dolara, a za malu dozu leka je tražio 2000 dolara. Hajnc je pozajmio novac od svih koje je poznavao, ali nije uspeo da skupi više od 1000 dolara. Rekao je naučniku da njegova žena umire i tražio je da mu proda lek po jeftinijoj ceni ili da mu dopusti da ostatak plati kasnije. Ali naučnik je rekao: „Ne, ja sam otkrio lek i nameravam da zaradim na njemu“. Hajnc je bio očajan i provalio je u naučnikovu laboratoriju da bi ukrao lek za svoju ženu.
Da li je Hajnc trebalo to da uradi? Zašto da ili zašto ne?

Postoje dakle 3 nivoa moralnog razvoja, od koji sveki obuhvata po 2 faze:

Nivo 1: prekonvencionalni
Na ovom nivou shvatanje toga šta je dobro a šta loše se bazira na egocentrizmu, na sopstvenim potrebama i stavovima onih sa kojima smo u direktnom kontaktu.
Faza 1 se zasniva na onome što autoriteti kažu da je dobro ili loše (postizanje zadovoljstva i izbegavanje kazne).
Primer: Krađa je loša jer možeš otići u zatvor.
Fazu 2 obeležava takođe egocentrično, mada relativnije mišljenje: ispravno je ono što služi za zadovoljavanje sopstvenih potreba (ponekad i tuđih), bez uzimanja u obzir društvenih merila.
Primer: Treba da ukrade da bi spasio ženu ako je još uvek voli, a ne treba da ukrade ako hoće da nađe mlađu i lepšu ženu.

Nivo 2: konvencionalni (konformistički)
Osoba smatra da je samo po sebi vredno opravdati očekivanja i pravila svoje porodice, grupe, nacije (konformira se društvenom redu i pravilima)
Faza 3 se odnosi na težnju da se bude dobar, dobije odobravanje, ispune očekivanja, da se dopada i pomaže drugima. Važne su dobre namere.
Primer: Možemo da ukrademo ako ćemo time pomoći nekome.
Faza 4 se odlikuje posmatranjem situacije u kontekstu društva kao celine, poštovanja zakona, autoriteta, reda i mira.
Primer: Ne smemo krasti jer bi izbio haos kada bi svi krali, moramo poštovati zakon.

Nivo 3: postkonvencionalni (autonomni)
Osoba stvara autonomne moralne principe čija primena ne zavisi od autoriteta osoba ni grupa, kao ni od identifikacije pojedinca sa tim grupama. Osoba počinje da razmišlja o tome šta je potrebno za dobro društvo.
Faza 5: U centru pažnje je postizanje društvenog ugovora, dobrobiti za sve ljude. Smatraju da osnovna prava treba da budu zaštićena i da treba da postoje demokratske procedure za izmenu nepravednih zakona i poboljšanje društva.
Faza 6: odnosi se na odlučivanje po savesti i samostalno izabranim etičkim principima, koji imaju logičku opravdanost, opštost i opravdanost. Potiču iz potrebe da se razreši konflikt između vrednosti ljudskih prava i demokratskih procedura. Na primer nekada demokratske procedure mogu voditi ugružavanju ljudskih prava, kao kad većina glasa za zakone koji su nepravedni prema manjini. Dakle, u ovoj fazi se traga za univerzalnim principima.

Građanska neposlušnost razdvaja ove dve faze. U prethodnoj fazi demokratske metode preovladavaju, ali postoje situacije kada one nisu adekvatne niti efektivne za sprečavanje kršenja ljudskih prava.



*Lawrence Kohlberg

p.s. thanks Dariusz Grzemny and Murcia moral clinic @act-hre.coe.int