Moj esej iz 2004. godine  


GLOBALIZACIJA : ZA I PROTIV 


Globalizacija je danas vrlo popularna tema, pa u literaturi možemo naići na najrazličitije pristupe i gledišta o ovom fenomenu. Termin globalizacija je nastao šezdesetih godina, a debate o njoj počinju devedesetih godina dvadesetog veka. Do 1995. godine preovladavala je tzv. hiperglobalistička literatura, a odnos prema globalizaciji je bio nepodeljeno pozitivan, dok je danas zbog većeg broja podataka i iskustva sa negativnim posledicama globalizacije i antiglobalističkih pokreta, broj kritičkih tekstova porastao. Među teoretičarima međunarodih odnosa, stavovi su često suprotstavljeni. Fukujama je izrazio bezrezervnu veru u liberalnu demokratiju kao osnovu svetskog mira, saradnje, ekonomskog prosperiteta, slobode i demokratije.

Hantington je kritikovao takvo stanovište, iznoseći konkretne posledice novog doba- ratove u Somaliji, Ruandi, Bosni, porast terorizma, nacionalizma, separatizma, lokalnih sukoba, jačanje narko-mafije, a Barber je situaciju opisao kao vreme izbora između dva zla- Džihada i McWorld-a. Teoretičari svetskog (kapitalističkog)sistema globalizaciju posmatraju kao ideološki mit (projekat), sa ciljem skretanja pažnje sa stvarnih problema, i pitanja šta posle; predviđajući kraj kapitalizma sredinom 21. veka. Ima autora koji negiraju realnost globalizacije, ali sve više i onih koji govore o njenom kraju. Još jedna grupa autora razmišlja o globalizaciji kao o ideološkom (neoliberalnom) projektu uticajnih grupa s bolnim posledicama na društvo, a posebno na tekovine države blagostanja(socijalnog staranja i sigurnosti iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka). To su anti i alter-globalistički aktivisti (levičari i anarhisti) koji kritikuju globalno divljanje kapitalizma i besprizorno sticanje profita na račun marginalizovanih pojedinaca i grupa. Pošto je ekonomija zauzela ključno mesto u društvenim procesima, to je dovelo do otuđenja i eksploatacije ljudi i prirode bez presedana u istoriji. Slabi društvena i državna kontrola, a kapital u potrazi za jeftinijim resursima i nižim troškovima napušta zemlje sa visokim porezima, koji su bili ekonomski osnov države blagostanja. To je vraćanje na nivo devetnaestog veka, ali ne više na nacionalnom (državnom), već na globalnom nivou. Oni globalizaciju vezuju za period od osamdesetih godina 20.veka, za neoliberalizam i kapitalizam. Drugi globalizaciju vezuju za širi vremenski kontekst, pokazujući da je nadnacionalna sfera (institucije, organizacije, kontakti, trgovina...) postojala i ranije, da je ekonomska integracija danas manje izražena nego krajem 19. i početkom 20. veka, da je još uvek regionalna i odvija se između tri glavna finansijsko-tržišna bloka (Severne Amerike, Evrope i Azije- Japana), što je trend suprotan globalizaciji. Otuda i dodatna marginalizacija zemalja Trećeg sveta. Po njima, uloga nacionalnih država se ne smanjuje, već one danas upravljaju i globalizacijom (npr. SAD). Postoje tendencije izjednačavanja pojma globalizacija s pojmovima modernizacija ili internacionalizacija, što globalizaciji daje preširoku dimenziju i onemogućava njeno obuhvatanje, a time i kritikovanje. Neki je izjednačavaju sa imperijalizmom ili kolonizacijom (Kor).

Specifikum globalizacije su:
1)nova tržišta (globalno tržište kapitala koje posluje 24 časa dnevno), zahvaljujući pre svega:
2)modernoj tehnologiji, posebno komunikacijskoj (internet, medijske mreže, mobilni telefoni...) koji omogućavaju jeftinije poslovanje u drugom delu sveta, bez otvaranja celog poslovnog sistema, novih obučavanja i eksperata;
3) novi akteri- Svetska banka (WB),Međunarodni monetarni fond (IMF), koji siromašne zemlje, davanjem kredita bacaju u dužničko ropstvo; Svetska trgovinska organizacija (WTO),sa autoritetom nad nacionalnim vladama; multinacionalne korporacije sa većom ekonomskom moći od mnogih država; globalne mreže i NVO i druge grupe koje prevazilaze nacionalne granice, individualni potrošači globalno orijentisani- gledaju iste TV stanice, imaju isti životni stil, kupuju iste proizvode;
4) nova pravila- multilateralni sporazumi o trgovini, servisima i intelektualnoj svojini, ojačani obavezujućim mehanizmima za nacionalne vlade, smanjujući delokrug nacionalnoj politici.
Dejvid Held je ponudio klasifikaciju pristupa globalizaciji na:
a)hiperglobaliste,
b)skeptike i
c)transformacioniste.
Hiperglobalisti smatraju da je globalizacija potpuno novo doba ljudske istorije, koje se karakteriše globalnom politikom i ekonomijom (kapitalizmom) i globalnim civilnim društvom.
Skeptici smatraju da je globalizacija mit tj. da nema ničeg novog pod Suncem, što već nije viđeno. Mainstream danas čine transformacionisti, koji smatraju da je globalizacija realan proces, ali i kompleksan i protivurečan. Po njima, istovrameno sa globalizacijom se odvija i proces lokalizacije ili regionalizacije. U kulturi dolazi i do homogenizacije i do heterogenizacije, te posebno postmodernisti uvode pojam hibridizacije kulture. Ključni akteri su po njima i nacionalne države i transnacionalne organizacije.

Različiti autori u centar pažnje stavljaju različite dimenzije globalizacije. Na primer teoretičari svetskog sistema naglašavaju ekonomizam, ističući da se svetska ekonomija temelji na nacionalnim državama. Neki se fokusiraju na globalizaciju u kulturi, proučavajući uticaj mas-medija na homogenizaciju ili hibridizaciju kulture; dok neki proučavaju pojam globalne svesti i njene implikacije na globalnu zajednicu (društvo). Još jedna grupa autora proučava razvoj kapitalističkog sistema kao osnova globalizacije. Potrebno je naglasiti sve dimenzije globalizacije : ekološku, političku, tehnološku, geografsku, urbanu, migracije, rat kao uzrok globalizacije, kapitalizam, finansijska tržišta, kulturne, obrazovne i druge dimenzije.

Mnogi smatraju da su antiglobalistički pokreti protivrečni sami sebi, jer su po svom obimu i ciljevima globalni. Međutim, oni prvenstveno kritikuju kapitalizam i njegove posledice. Levi antiglobalisti su često zapravo alterglobalisti, propagatori i ključni akteri globalizacije odozdo, koja se odnosi na horizontalno povezivanje ljudi, kako u lokalnoj sredini, radi ostvarivanja zajedničkih interesa (ciljeva), tako i sa različitim pojedincima i grupama iz celog sveta, u nehijerarhijski organizovane mreže. Podstiču svakodnevni aktivizam pojedinaca i grupa, bez partije koja bilo šta nameće. Istovremeno se suprotstavljaju ključnim akterima globalizacije odozgo, a to su transnacionalne korporacije, savezi moćnih država i snažne nacionalne države, pre svih SAD. Postoje i krajnje desni protivnici globalizacije : nacionalisti, fundamentalisti, tradicionalisti...

Propagatori globalizacije ističu da je za globalizaciju najkarakterističnija dostupnost ideja, pogleda, aktivnosti, događaja, tehnologije; da je posredi intenzifikacija društvenih odnosa(zgušnjavanje vremena i prostora) koji povezuju udaljena mesta. Lokalni događaji su oblikovani događajima iz drugog dela sveta, ideje i proizvodi su postali dostupni svuda i u isto vreme. Drugi smatraju da je najkarakterističnija međunarodna podela rada, takmičarska atmosfera i nove migracije s juga na sever. Held ističe nove dimenzije globalnih veza: tehnološku, organizacionu, administrativnu, normativnu...

Informatičko-elektronska revolucija formira kosmopolitsku kulturu. Pitanje je da li ona vodi međusobnom obogaćivanju ili poništavanju kulturnih razlika ili pak sukobu civilizacija. Na primer imamo dominaciju engleskog jezika koji omogućava komunikaciju, razumevanje i povezivanje ljudi iz različitih zemalja. Sa druge strane, nepotrebno je postaviti pitanje zašto baš engleski. Zaboravlja se takođe da veoma mali procenat svetskog stanovništva govori engleski i da se upravo na osnovu toga stvaraju nove podele među ljudima. Produkt globalizacije je i to što u većini zemalja možete jesti buritos, kinesku hranu, pizzu ili na svakom uglu hranu iz McDonaldsa, koji prilagođava meni lokalnim kuhinjama, stvarajući mentalne proizvode. U pitanju je u glavnom westernizacija- Indijci nose farmerke, a Amerikanci ne znaju šta je sari. U globalizaciji neki vide civilizacijski napredak prema opštoj dobrobiti čovečanstva, a drugi rasprostiranje siromaštva zasnovano na strategiji dominacije Zapada, novi vid imperijalne politike potčinjavanja. Ona je duboko protivurečan fenomen.

Opredeljivanje za ili protiv globalizacije je lažna dilema. Poenta je u afirmaciji humanijeg lika globalizacije- u demokratizaciji globalnog poretka, stvaranju globalnog mira, pravednijeg i solidarnijeg sveta. Od napretka moraju imati koristi svi. Zato je potrebno otpisivanje duga najsiromašnijih zemalja, uvođenje minimalnog zagarantovanog ličnog dohotka za sve, a ne povećavanje razlika. Amerika dnevno troši milijardu dolara na subvencije lokalnim farmerima, kako bi se održale visoke cene i sprečio uvoz jeftine hrane iz zemalja u razvoju. Majkl Mur, direktor Svetske trgovinske organizacije je izjavio da bi zemlje u razvoju dobile osam puta više ukidanjem subvencija, nego otpisivanjem duga. Umesto toga, daje im se simbolična materijalna pomoć, koja maže oči, a ni jedan realan problem ne rešava. Globalizacija se možda može ukinuti samo hiperrealizacijom, proces doveden do kraja- prestaje. Svaki govor protiv nje je govor za nju, jer ona insistira na demokratiji, toleranciji i ljudskim pravima. Ipak, moramo biti u najmanju ruku rezervisani prema iskrenosti namera globalnih vođa.

Ključ humanizacije globalizacije je dostupnost obrazovanje svima, na svim nivoima, vidovima (formalno, neformalno, informalno) i svim sferama (sve dimenzije ličnosti). Postoje četiri stuba permanentnog obrazovanja: 1. učiti znati (učiti učiti), 2. učiti činiti, 3. učiti živeti zajedno, 4. učiti biti. Obrazovanje je kritička snaga za oslobađanje društva od konzumerizma pasivnog potrošača, fundamentalizma raznih vrsta i hegemonije krupnog kapitala. Korporacije moraju biti podvrgnute većoj odgovornosti za prava radnika. Previše političkih moći je preneto sa vlada na globalne korporacije u ime slobode poslovanja. Mnoge grupe za pritisak protestvuju zato što teško stečeni zakoni koji štite radna prava, životnu okolinu, zdravlje i slično u opasnosti i bivaju odbačeni. Potrebno je jačati solidarnost. Sa ukidanjem socijalne države došlo je do restruktuiranja državnih budžeta, tako da preovladavaju vojni i policijski troškovi, a smanjuju se socijalna prava. Smanjivanjem podrške institucijama za brigu o deci posebno su ugrožene žene koje ponovo postaju nepoželjna radna snaga zbog svojih porodičnih obaveza. Odnosi moći i obaveze u domaćinstvu utiču na realne mogućnostižena da dobiju kredite, zarade, pokrenu preduzeće i slično. Potrebna je podrška ženama da bi mogle konkurisati muškarcima, isto kao i siromašnijim slojevima ili zemljama da bi konkurisali na tržištu. Ista pravila ne mogu važiti za sve jer ne obezbeđuju jednake šanse.

Globalizacija dovodi u pitanje nacionalnu državu jer ona s jedne strane onemogućava univerzalizaciju ljudskih prava, a s druge strane ograničava „slobodu“ poslovanja korporacija. Zapadni liberalno-demokratski model minimizira ulogu države. Zahteva se da NVO preuzmu deo poslova države, npr. socijalno davanje koje može sanirati, ali ne i rešiti probleme. Protivurečnost se sastoji u tome da bi NVO trebalo da su nezavisne od države, njena alternativa, a ne servis. Država više ne može da rešava velike probleme čovečanstva (npr. ekološke), ali ni male probleme pojedinca. Civilno društvo je vrlo nejasan pojam. Za njegovu osnovu se najčešće uzimaju upravo NVO, ali one po sebi ne garantuju alternativu zbog ekonomske zavisnosti i paternalizma pokrovitelja koji često nameću svoje prioritete i ciljne grupe i zapravo ih često iskorišćavaju.

Otpor neoliberalnoj globalizaciji mogu da pruže samonikle (grass-roots) organizacije. To je zapravo alterglobalizacija. Neophodno je odbiti lažne dileme: ili ste sa neoliberalnim modelom globalizacije ili ste za povratak patrijarhalnoj tradiciji, korenima, kulturnoj posebnosti i slično (nacionalističke i klerofašističke organizacije kod nas). Pravni dokumenti 20. veka koji univerzalizuju pravdu su jedan od najboljih vidova otpora neoliberalnoj globalizaciji koja relativizuje i krajnje izbegava koncepciju pravde, svodeći je na tretman pod istim pravilima (koji je besmislen bez jednakih polaznih osnova iz kojih jedino mogu proisteći jednake šanse). Međunarodni krivični sud SAD nisu potpisale, a istovremeno prisiljavaju i druge zemlje da ne izručuju američke državljane; što predstavlja kršenje univerzalnosti ljudskih prava. Takođe, oni sebi daju za pravo da vode ratove u ime humanih ciljeva i zaštite ljudskih prava, što je paradoks po sebi.

Još jedna od kontradikcija globalizacije je to što ekspanzija medija s jedne strane univerzalizuje znanja i nudi ih često u obliku recepata (nameću odozgo) i na taj način ujednačava ljude, a istovremeno omogućava horizontalno povezivanje učesnika u komunikaciji i afirmaciju različitosti (stvaranje različitih mreža, zajednica nezavisnih od fizičkog položaja; javljaju se mali globalni mediji, u kojima postoji autonomna cirkulacija podataka tj. svako objavljuje ono što smatra bitnim za svoj lokalni kontekst, bez centra koji odlučuje o distribuciji informacija npr. Indymedia). Istovremeno, s jedne strane povećava se broj ljudi koji koriste internet, sa druge strane, svet se deli na dva paralelna sveta- povezani i izolovani. Uprkos velikom potencijalu za razvoj, javljaju se mnogi problemi:
1) geografija razdvaja, npr. u Južnoj Aziji živi 23% svetske populacije, a ima manje od 1% korisnika interneta,
2) 30% od ukupnog broja korisnika je završilo fakultet,
3) pristup zavisi od prihoda- čovek iz Bangladeša bi morao dati osmogodišnju platu da bi kupio kompjuter, dok je Amerikancu dovoljna jednomesečna plata.
4) Muškarci i omladina do 30 godina dominiraju među korisnicima.
5) Engleski jezik- preovlađuje u 80% vebsajtova, a 10% ljudi na svetu ga govori.

Neki autori govore o osećanju iskorenjenosti koje ima ozbiljne posledice na individualne i kolektivne identitete. Osećanje pripadnosti jednoj zajednici drastično se menja, identiteti se raspadaju, pa i nestaju, što dovodi do osećanja nesigurnosti. Mnogi se na novu situaciju iskorenjenosti prilagođavaju tako što teže isključivo ostvarenju sebičnih interesa na račun drugih ljudi. Koncept individualizma pretenduje da bude univerzalan model. Sve se meri po tome koliko su razvijena građanska i politička prava. Međutim, u mnogim zemljama postoje mnogo veći problemi, kao što su ratovi, glad, sida i slično. Kada se ova prava istrgnu iz konteksta vrednosti, problema zajedništva, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, služe za odbranu teze da su siromašni sami odgovorni za svoj položaj.


Beogradska otvorena škola 2004.
Modul: Ličnost i demokratija
GLOBALIZACIJA : ZA I PROTIV
Autorka: Marijana Radulović
Voditelj modula: Žarko Trebješanin